Broj­ne zna­me­ni­to­sti ži­vo­pi­snog an­dri­je­vič­kog se­la Kra­lje ko­je se, is­pod kom­skih vi­si­na, pro­sti­re sa li­je­ve i de­sne stra­ne ri­je­ke Kralj­šti­ca, svje­do­če da se na ovom pro­sto­ru po­seb­na pa­žnja po­sve­ći­va­la nje­go­va­nju tra­di­ci­je i ču­va­nju kul­tur­nih i isto­rij­skih vri­jed­no­sti. I čim čo­vjek no­gom kro­či na ovu slo­bo­dar­sku ze­mlju za­pi­ta se ko­li­ko je sa­mo du­hov­no­sti i en­tu­zi­ja­zma po­si­ja­no duž se­la ko­jeg pre­si­je­ca put ko­ji od An­dri­je­vi­ce vo­di pre­ma Tre­šnje­vi­ku i da­lje ka Pod­go­ri­ci. Put ko­jim se do­la­zi u sr­ce Va­so­je­vi­ća, ali i put ko­jim, na­ža­lost, sta­nov­ni­ci Pot­ko­mo­vlja sve vi­še od­la­ze u svi­jet u po­tra­zi za ne­kim bo­ljim ži­vo­tom. Pje­snik za­pi­sa da je ovaj pro­stor „is­pi­san ži­vo­ti­ma lju­di, zna­me­njem vre­me­na pod ve­drim ne­bom”. A da je to ta­ko pod­sje­ća i Se­li­na, mje­sni cen­tar Kra­lja, za ko­ju se s pra­vom ka­že da se tu „ukr­šta­ju pu­te­vi, ljud­ske sud­bi­ne i po­mi­je­ša­na vre­me­na od spo­me­ni­ka, gro­bo­va, bi­lje­ga, zbi­va­nja i pam­će­nja, gdje je i isto­ri­ji po­sta­lo ti­je­sno”. Na Se­li­ni je smje­šte­na če­tvo­ro­ra­zred­na osnov­na ško­la, ko­ja je po­če­la sa ra­dom još da­le­ke 1857. go­di­ne, kao dru­ga u Cr­noj Go­ri, a pr­va u Va­so­je­vi­ći­ma ta­kve vr­ste. Tu su i omla­din­ski i spo­men-dom, kao i cr­kva Sve­tog Vaz­ne­se­nja Go­spod­njeg ko­ja je po­dig­nu­ta još 1904. go­di­ne, oko ko­je se i da­nas oku­plja­ju broj­ni vjer­ni­ci. Kra­lja­ni su ne­da­le­ko od cr­kve po­di­gli i spo­me­nik vo­ždu Ka­ra­đor­đu, či­ji su pre­ci upra­vo iz ovog se­la. Na to pod­sje­ća i obli­žnja ku­la na ko­joj sto­ji spo­men-plo­ča na ko­joj pi­še: „Na pu­tu za Ce­ti­nje, ma­ja 1883. go­di­ne knez Pe­tar Ka­ra­đor­đe­vić je za tri bra­ta Đur­ko­vi­ća, pret­ke svo­je lo­ze, dao no­vac za iz­grad­nju ove ku­će.” Iz­nad Se­li­ne se na­la­zi, kao po­seb­na atrak­ci­ja, zgra­da ne­ka­da­šnjeg voj­nog ma­ga­ci­na. Ra­di se o objek­tu po­zna­tom kao „Kralj­ska ba­ru­ta­na“ po­vr­ši­ne 300 me­ta­ra kva­drat­nih, ko­ji je sa­gra­đen 1899. go­di­ne ra­di ču­va­nja rat­ne opre­me i na­o­ru­ža­nja voj­ske Va­so­je­vi­ća. U Kra­lji­ma po­sto­ji i iz­vi­đač­ki od­red „Mi­lan Pe­ro­vić“, ko­ji je to­kom vi­še­de­ce­nij­skog tra­ja­nja osta­vio ne­iz­bri­siv trag na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je.
Ni­je­su vri­jed­ni Kra­lja­ni za­bo­ra­vi­li ni svo­ja če­ti­ri pi­lo­ta rat­nog va­zdu­ho­plov­stva, pa su im od­mah po­red vo­ždo­ve pi­ste po­di­gli je­din­stve­no spo­men-obi­ljež­je na kom je mon­ti­ran avi­on „ja­streb“ iz Dru­gog svjet­skog ra­ta.
– Kra­lje je kroz svo­ju bo­ga­tu isto­ri­ju, iz­nje­dri­lo broj­ne lič­no­sti ko­je su, ba­ve­ći se us­pje­šno raz­li­či­tim dje­lat­no­sti­ma, bi­le pre­po­zna­te na na­šim ši­rim pro­sto­ri­ma. Me­đu nji­ma za­pa­že­no mje­sto za­u­zi­ma­ju i če­ti­ri pi­lo­ta ju­go­slo­ven­skog va­zdu­ho­plov­stva Ni­ko­la Le­kić, Mi­lan Mar­ti­no­vić, Ra­do­mir Đur­ko­vić i Bran­ko Goj­ko­vić. Oni su iza se­be osta­vi­li bi­o­gra­fi­je vri­jed­ne di­vlje­nja i po­što­va­nja. Osta­vi­li su svi­je­tle tra­go­ve ko­ji opo­mi­nju da sa­mo hra­bri i ve­li­ki mo­gu da do­hva­te ne­bo. Za­to su mje­šta­ni od­lu­či­li da im se odu­že na do­sto­jan na­čin, kroz ovo traj­no obi­ljež­je u cen­tru se­la, ko­je će osvje­tlja­va­ti nji­hov let od za­vi­ča­ja do vječ­no­sti – na­vo­di mje­šta­nin Mi­kan Pe­ro­vić.
Na po­me­nu­tom spo­men-obi­ljež­ju ukle­sa­no je ime Ni­ko­le Le­ki­ća ge­ne­ral-pot­pu­kov­ni­ka JNA, pi­lo­ta lo­va­ca, uče­sni­ka NOR-a od 1941, no­si­o­ca Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce 1941. Nje­mu je pri­pa­lo vi­so­ko mje­sto u ju­go­slo­ven­skom va­zdu­ho­plov­stvu, kao pr­vom pi­lo­tu JNA, ko­ji je 1956. go­di­ne pro­bio „zvuč­ni zid” na avi­o­nu „saj­ber”, na do­ma­ćem ne­bu. Le­ki­ćev pod­vig bio je ku­ri­o­zi­tet u isto­ri­ji svjet­skog va­zdu­ho­plov­stva, jer je iz­ve­den na avi­o­nu ko­ji ni­je kon­stru­i­san da le­ti nad­zvuč­nom br­zi­nom, Le­kić je ro­đen 1919. u Kra­lji­ma. Kao stu­dent Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta po­sli­je april­skog ra­ta 1941. go­di­ne pri­klju­čio se Mi­le­šev­skoj par­ti­zan­skoj če­ti, ko­ja je for­mi­ra­na i dej­stvo­va­la na pod­ruč­ju Pri­je­po­lja, na­sta­vlja­ju­ći put slav­ne Tre­će san­džač­ke pro­le­ter­ske bri­ga­de. Kraj ra­ta za­te­kao ga je u či­nu ma­jo­ra, na du­žno­sti po­moć­ni­ka OZNE za Tre­ću ar­mi­ju. Po za­vr­šet­ku ra­ta, nje­go­vo opre­dje­lje­nje je bi­lo va­zdu­ho­plov­stvo. Ško­lo­vao se u SSSR-u, gdje za­vr­ša­va va­zdu­ho­plov­nu voj­nu aka­de­mi­ju, kao pr­vi u ran­gu. U Be­o­gra­du za­vr­ša­va vi­šu voj­nu aka­de­mi­ju i prav­ni fa­kul­tet. U rat­nom va­zdu­ho­plov­stvu vr­ši du­žno­sti od ko­man­di­ra lo­vač­ke eska­dri­le do za­mje­ni­ka kom­dan­ta Rat­nog va­zdu­ho­plov­stva i pro­tiv­va­zdu­šne od­bra­ne. Pen­zi­o­ni­san je u či­nu ge­ne­ral pot­pu­kov­ni­ka JNA. No­si­lac je ve­ćeg bro­ja do­ma­ćih i stra­nih od­li­ko­va­nja i pri­zna­nja. Kao sport­ski rad­nik, jed­no vri­je­me je bio pred­sjed­nik FK Par­ti­zan u Be­o­gra­du. Pre­mi­nuo je 1994. go­di­ne ka­da je i nje­go­va ur­na po­lo­že­na u Kra­lji­ma.
Na spo­men-obi­ljež­ju u Kra­lji­ma na­la­zi se i ime Mi­la­na Mar­ti­no­vi­ća (1917–1996), pot­pu­kov­nik JNA, pi­lo­ta lo­va­ca. On se, kao uče­nik be­ran­ske gim­na­zi­je, opre­di­je­lio za Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ki po­kret. Po za­vr­šet­ku ra­ta po­sve­tio se va­zdu­ho­plov­stvu ško­lu­ju­ći se u Mo­sta­ru. Kao pi­lot-lo­vac naj­du­že je slu­žbo­vao u Pu­li. Na­kon pen­zi­o­ni­sa­nja ra­dio je u ci­vil­nom pri­vred­nom va­zdu­ho­plov­stvu kao pi­lot i in­struk­tor. Umro je u Pu­li gdje je i sa­hra­njen.
Tu je i ime Ra­do­mir Đur­ko­vić (1927–1992), pi­lo­ta lo­va­ca, ma­jo­ra JNA. On je kao gim­na­zi­ja­lac 1943. go­di­ne stu­pio u re­do­ve Če­tvr­te cr­no­gor­ske pro­le­ter­ske bri­ga­de. Iz ra­ta iz­la­zi kao ofi­cir i opre­dje­lju­je se za va­zdu­ho­plov­stvo. Za­vr­ša­va Va­zdu­ho­plov­nu aka­de­mi­ju kao dru­gi u kla­si pi­lo­ta po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta. Le­ti na bor­be­nim avi­o­ni­ma. Slu­žbo­vao je u Mo­sta­ru, Za­dru, Ba­taj­ni­ci. Bio je ci­je­njen i omi­ljen kod svo­jih ko­le­ga. Po­sli­je jed­nog ude­sa ra­no se pen­zi­o­ni­sao na­sta­vlja­ju­ći da ži­vi u Pan­če­vu, gdje je umro i sa­hra­njen.
I ime Bran­ko Goj­ko­vić (1906–1965), ka­pe­ta­na pr­ve kla­se, pi­lo­ta lo­va­ca ju­go­slo­ven­ske voj­ske za­u­ze­lo je mje­sto na spo­men-obi­ljež­ju u Kra­lji­ma. Goj­ko­vić po­sli­je za­vr­šet­ka če­tvr­tog raz­re­da Gim­na­zi­je u Be­ra­na­ma upi­su­je Pe­ša­dij­sku pod­o­fi­cir­sku voj­nu aka­de­mi­ju u Be­o­gra­du. Da­lje ško­lo­va­nje na­sta­vlja u Va­zdu­ho­plov­noj aka­de­mi­ji u Mo­sta­ru. Kao pi­lot slu­žbo­vao je u Za­gre­bu, Sko­plju, Kra­lje­vu i Ni­šu sve do april­skog ra­ta 1941. go­di­ne. U april­skom ra­tu ovaj ne­u­stra­ši­vi ču­var na­šeg ne­ba me­đu pr­vi­ma je po­šao na bor­be­ni za­da­tak svo­jim avi­o­nom i po­šao u ne­za­dr­ži­vi ju­riš na nje­mač­ke eska­dri­le ko­je su na­di­ra­le iz prav­ca Bu­gar­ske. Ta­da je nje­gov avi­on po­go­đen,ta­ko da se mo­rao pri­nud­no spu­sti­ti. Pao je u ru­ke nje­mač­kih oru­ža­nih sna­ga, oda­kle je spro­ve­den u nje­mač­ko za­ro­blje­ni­štvo, u kom je bo­ra­vio do 1945. go­di­ne. Na­kon po­vrat­ka iz in­ter­na­ci­je, kao ad­mi­ni­stra­tiv­ni slu­žbe­nik, ra­dio je u Sko­plju i Pod­go­ri­ci. Umro je 1965. go­di­ne i sa­hra­njen na mje­snom gro­blju u Kra­lji­ma uz voj­ne i gra­đan­ske po­ča­sti.
Mje­šta­ni Kra­lja is­ti­ču da su ovi hra­bri pi­lo­ti do­stoj­no re­pre­zen­to­va­li svoj za­vi­čaj i Va­so­je­vi­će.
– Pi­lo­ti iz Kra­lja su bi­li ju­na­ci na­šeg ne­ba. Oni tre­ba da bu­du pod­strek ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je do­la­ze, nji­ma na sla­vu, a na­ma na traj­no sje­ća­nje – po­ru­či­li su mje­šta­ni.
D. Jo­vo­viĆ


Sport­ski pi­lo­ti

Če­tvo­ri­ca Kra­lja­na su se ogle­da­li i u sport­skom va­zdu­ho­plov­stvu. Me­đu nji­ma po­ča­sno mje­sto za­u­zi­ma pri­ma­ri­jus dr Ni­ka La­bo­vić (1908–1970). On je kao stu­dent Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du uspje­šno le­tio avi­o­nom nad Ze­mu­nom i Be­o­gra­dom. U po­sli­je­rat­nom pe­ri­o­du nje­go­vom za­slu­gom ob­no­vljen je Aero-klub u Be­ra­na­ma na či­jem če­lu se na­la­zio do 1959. go­di­ne. Bio je to pe­ri­od „zlat­nog do­ba”, uspo­na ovog klu­ba pre­ma ko­jem je, ka­ko je za­pi­sa­no, hr­li­la mla­dost Va­so­je­vi­ća. Tu je i Lju­bo La­bo­vić (1935–1960) dipl. prav­nik. Kao đak be­ran­ske gim­na­zi­je i član Aero-klu­ba po­lo­žio je is­pit za sport­skog pi­lo­ta i uspje­šno le­tio iz­nad Be­ra­na. Sport­ski pi­lot bio je i Va­so Jo­jić (1936–2012). Kao đak be­ran­ske gim­na­zi­je i član Aero-klu­ba, oba­vio je 101 let na je­dri­li­ci, od če­ga sa­mo­stal­no 32 le­ta. I Mi­o­mir Mir­čić (1962–2013) je kao gim­na­zi­ja­lac po­lo­žio is­pit za sport­skog pi­lo­ta. Bio je uče­snik mno­gih tak­mi­če­nja na pro­sto­ri­ma SFRJ, po­sti­žu­ći za­pa­že­ne re­zul­ta­te.